Do početka XX veka u zemljama pravoslavne vere (ortodoksno hrišćanstvo, istočno- hrišćanska crkva i sl.) koristio se Julijanski kalendar.
Razlika u odnosu na prirodne pojave i Gregorijanski kalendar, narasla je na 13 dana.
Dok je većina država prihvatila Gregorijanski kalendar za zvanični kalendar, njihove crkve su ostale uporne u korišćenju starog stila.
Razlozi za neprihvatanje novog stila od strane Crkve bili su mahom političke prirode.
U heterogenim sredinama poput Kraljevine SHS 1918/1919. godine prihvaćen je Gregorijanski kalendar za oficijelni, državni kalendar, a narod je, u zavisnosti od vere slavio iste verske praznike u raznim trenucima u godini.
reforma Julijanskog kalendara.
Svaku delegaciju trebalo je da predstavljaju crkveni velikodostojnici i svetovni naučnici.
( Na taj kongres nisu došli predstavnici Ruske pravoslavne crkve koji su trpeli teror u SSSR-u, Bugarska pravoslavna crkva zbog raskola sa Vaseljenskom patrijaršijom kao i predstavnici Antiohijske, Aleksandrijske i Jerusalimske patrijaršije.)
Delegaciju Srpske pravoslavne crkve činili su mitropolit crnogorsko-primorski, Gavrilo (Dožić) i akademik Milutin Milanković, profesor Univerziteta u Beogradu. Kako piše Milanković u svom izveštaju Akademiji nauka, on se ozbiljno pozabavio stručnim (astronomskim) delom problema, dajući veliku težinu radovima gimnazijskog profesora Trpkovića, koji je, na zahtev SPC (Srpske Pravoslavne Crkve) već bio predložio izvesnu reformu.
Usvajajući ono što je bilo dobro i odbacujući neke sporne i nekompletne delove Trpokvićevog predloga, Milanković je za Vaseljenski sabor spremio, u ime SPC, sledeći predlog reforme:
- da se „preskoči" 13 dana i novi kalendar sinhronizuje sa Gregorijanskim, jer je on bio tačan u tom trenutku
- utvrđuje se novo pravilo o interkalaciji (umetanju) dana i dobijanju prestupnih godina tako da: prestupne su one godine koje su deljive sa 4 bez ostatka, s tim što kod sekularnih godina (godina koje označavaju stoleća) prestupne će biti samo one kod kojih broj stoleća podeljen sa 9 daje ostatak ili 2 ili 6
- čime se postiže da su i Gregorijanski i Novi Julijanski kalendar tačni do 4100. godine, a posle toga bi Gregorijanski imao grešku od jednog dana
- ovim bi se u novom kalendaru greška od jednog dana akumulirala posle 10 000 godina (izvorno: 40 000 godina, ali to nije tačno, pr. autora)
- i konačno, predložiti Društvu (Ligi) naroda da usvoji i protežira ovaj kalendar na nivou cele svetske zajednice
Međutim, njihov predlog je dovodio do dalje konfuzije u primeni kanonskih i naučnih metoda i pretio je da već posle desetak stoleća uspešne primene, dovede do zahteva za novom reformom.
Na sve to, mnogi crkveni velikodostojnici su na licu mesta pokušali da iz iznetih predloga iskonstruišu „svoje" predloge, što je dovelo do dalje konfuzije i pretila je opasnost da se vaseljenski sabor završi konceptulanom deklaracijom:
- jesmo za reformu, treba izbaciti „višak" od 13 dana,
- trebaju nam prestupne godine,
- ne znamo kako da računamo pokretne praznike u novom kalendaru i
- ne znamo kada počinje primena novog kalendara.
Time su sve delegacije dovedene u poziciju da 21. maja 1923. godine glasaju i prihvate predlog carigradskog patrijarha, čemu se usprotivio mitropolit Gavrilo i zatražio da se posebno razmatra predlog SPC, koji će na plenumu delegacija obrazložiti Milanković.
To je prihvaćeno i profesor Milanković je 23. maja izneo i obrazložio predlog SPC (vidi gore) koji je, konačno, bio i usvojen 30. maja 1923.
Ratifikaciju ovog rešenja trebale su da izvrše sve autokefalne crkve;
Sinod carigradske crkve je to učinio odmah,
Grci, Rumuni i Bugari znatno kasnije,
a SPC ni do danas.
Tekst preuzet iz časopisa VASIONA Astronomskog društva „Ruđer Bošković" Beograd
Tekst je objavljen u broju 4/2007 koji možete preuzeti sa zvaničnog sajta Astronomskog društva „Ruđer Bošković"